Poslednjih nekoliko godina sam provela u verovanju da dobar dan ne može početi bez nezaobilaznog rituala – ispijanja kafe.
Za mene je kafa bila i mnogo više od jutarnje rutine i izgovora za viđanje sa prijateljima.
Kafa mi je bila neophodnost i bila sam ubeđena da bez nje ne mogu da započnem dan, da budem produktivna i da nesmetano završavam sve dnevne obaveze.
Prva jutarnja šoljica jake domaće kafe bez šećera mi je bila samo budilnik i pokretač, a na nju se nadovezivala instant kafa sa mlekom, pa bih posle toga popila neku jaču sredinom dana, da mi vrati koncentraciju i doda malo energije.
Pila sam kafu i uveče i bila potpuno zavisna od njenog ukusa i dejstva.
Sada mi je kafa prilika za kratku pauzu, eufemizam za sedenje u kafiću uz kolač ili šejk, ali neophodnost više nije. Šta se promenilo? Suštinski, ne mnogo toga.
Moje dnevne obaveze i njihova organizacija ostali su mahom isti, produktivnost mi nije opala, a ujutru se budim bez osećaja da moj opstanak zavisi od kafe.
Kako sam prestala da zavisim od kafe?
Nisam sprovela nikakvu detoksikaciju od kofeina, ali sam shvatila da moja potreba za kafom potiče od tog parališućeg jutarnjeg osećaja – nemogućnosti da se probudim odmorna ma koliko spavala. Nije postojalo doba kada mogu da se probudim odmorna i kafa mi je bila samo ignorisanje uzroka i način da se nosim sa posledicama.
Sada kada razmišljam o tome, tokom odrastanja i kasnije, kada sam počela da radim, nikada se nisam budila umorna. Počelo je selidbom u iznajmljeni stan i moj konstantni umor sam tumačila kao ishod povećanog stresa, broja obaveza i odgovornosti. Posledično, simptom sam bezuspešno pokušavala da rešim kafom. Kažem bezuspešno, jer taj osećaj nikada nije prestajao. Svakog jutra bih bila umorna i trebala mi je ta šoljica kafe da bih bila „operativna“.
Sve dok nisam negde na Instagramu naletela na objavu koja objašnjava razloge zašto se ljudi bude umorni svakog jutra i među tim razlozima pronašla svoj primarni izvor problema – stari, neudoban i na nekim mestima oštećen dušek koji sam sakrivala kvalitetnom posteljinom i prekrivačima jarkih boja.
Šta je bio koren mog problema?
Tek tada mi je postalo jasno: moji problemi sa buđenjem punim umora i bezvoljnosti počeli su baš kada sam počela da spavam na tom dušeku. S obzirom da nemam nikakvih hroničnih zdravstvenih problema i imam čvrst san, a mogu da zaspim doslovno bilo gde, dušek kao faktor koji utiče na moj osećaj umora nikada nisam ni uzela u obzir.
Ispostavilo se da ja samo nisam bila svesna koliko nekvalitetno spavam, a krivicu sam uvek svaljivala na nove obaveze koje sam prihvatila ili na to da nisam jutarnji tip osobe. Nije mi palo na pamet da na moj očigledno nekvalitetan san utiče i činjenica da ulična svetiljka direktno osvetljava moju spavaću sobu, zbog čega mi se skraćuje REM faza sna.
Svakako, pravila sam i druge greške – uspavljivala sam se uz telefon ili laptop zbog čega moji mozak i oči nisu mogli da se adekvatno pripreme za zdrav san. Nije pomogla ni činjenica da ne podnosim hladnoću, pa sam spavala u, kako se ispostavilo, pretoploj sobi sa temperaturom od bar 26 stepeni, što je čak osam stepeni iznad idealne, preporučene za zdrav san.
Sve promene u mom životu bile su minimalne – nov dušek i jastuk, navlačenje roletni pred spavanje, izbegavanje telefona neko vreme pre nego što odem da spavam, kao i novostečena sposobnost da istrpim malo nižu temeperaturu vazduha dok ne zaspim, ali ishodom sam više nego zadovoljna.
Ne samo da se budim sa više energije i volje za sve dnevne aktivnosti, već mi je i kafa postala stvar izbora, a ne potreba kojoj sam pripisivala magične moći i zasluge za završenu bilo koju obavezu.
Naravno da kafu i dalje pijem, ali mi nije neophodna da bih se ujutru razbudila i oterala osećaj umora. Sada je pijem samo zato što istinski volim njen ukus.
